Kažu da je zelena boja mira, i verujem da u tome ima istine – ne samo simbolički, nego i bukvalno, fiziološki.
Zelena svetlost zauzima centralni deo vidljivog spektra – talasna dužina joj je otprilike 500 do 565 nanometara, a frekvencija negde između 530 i 600 THz. Ljudsko oko je, kroz evoluciju, razvilo najveću osetljivost baš na ovaj deo spektra, verovatno zato što smo hiljadama godina živeli okruženi zelenilom – šumama, livadama, lišćem. Zato nam zelena, iako je “srednja” boja po frekvenciji, deluje najprirodnije i najmanje zamorno za oči.
Kad slikam, zelenu retko mešam direktno iz tube – uvek mi je zanimljivije da je gradim, dodavanjem žute za toplinu ili plave za hladnoću, dok ne pronađem ton koji “diše” onako kako mi treba za tu sliku. Zelena je možda boja u kojoj se najviše igram, jer nijedna zelena nikad nije identična – zavisi od svetla, od godišnjeg doba, od raspoloženja scene.
Ono što mi se najviše dopada kod zelene jeste njena skromnost. Ona retko traži pažnju za sebe, kao crvena ili žuta – ona pravi pozadinu, prostor u kome druge boje mogu da zasijaju. A ipak, bez nje bi svaka slika delovala hladnije, praznije, manje živo.
Možda je to i poenta – zelena ne mora da bude glavna junakinja slike da bi bila neophodna.