Kada sam prvi put uzela četkicu u ruke sa ozbiljnijom namerom, imala sam određena očekivanja o tome kako će izgledati moj put kroz slikarstvo. Neka od tih očekivanja su se ispunila, ali mnoga su me iznenadila na načine koje nisam predvidela.
Očekivala sam brzinu, dobila sam strpljenje
Mislila sam da će slikanje biti brz, gotovo trenutan proces – zamisao, pa boja na platnu, pa gotovo delo. Stvarnost je pokazala nešto sasvim drugo: najbolje slike nastaju kroz strpljenje, kroz slojeve koji se grade postepeno, kroz čekanje da se boja osuši, kroz vraćanje istoj kompoziciji nekoliko puta pre nego što osetim da je zaista gotova.
Greške su postale deo procesa, ne prepreka
U početku, svaka greška mi je delovala kao razlog da odustanem od te slike. Vremenom sam naučila nešto suprotno – neke od mojih omiljenih tehnika i efekata rodile su se upravo iz “greške” koju sam pokušala da ispravim, pa je ispravka postala nešto lepše od originalnog plana.
Tehnička veština dolazi, ali intuicija ostaje najvažnija
Očekivala sam da će sa vremenom sve postati pitanje tehnike – prave proporcije, pravi odnosi boja, precizni potezi. Iako je tehnika svakako važna, otkrila sam da najsnažnije slike nastaju kada pustim intuiciju da vodi, čak i kada to znači odstupanje od “pravilnog” pristupa.
Povezanost sa ljudima kroz umetnost
Ono što me je možda najviše iznenadilo jeste koliko duboko slika može da poveže mene, kao umetnika, sa potpunim strancima. Kada neko izabere baš tu sliku, baš tu kombinaciju boja, često postoji priča iza tog izbora – uspomena, osećaj, prostor koji žele da oplemene – i ta razmena, iako često samo kroz nekoliko poruka, uvek me iznova dirne.
Zaključak posle svega
Da sam znala unapred sve ono što sam naučila usput, možda bih pristupila ovom putu drugačije. Ali verujem da je upravo ta neizvesnost, to učenje kroz iskustvo, ono što je moje slike učinilo autentičnim – jer nose u sebi sve te lekcije, greške i otkrića, sloj po sloj.