Od svih boja na mojoj paleti, plavu najviše povezujem sa tišinom. Ne sa tugom, kako se ponekad pogrešno tumači, nego sa nekom vrstom mirnog razmišljanja.
Fizički gledano, plava svetlost ima kraću talasnu dužinu od zelene ili žute – otprilike 450 do 485 nanometara, sa frekvencijom između 600 i 670 THz. To je znatno “brža” svetlost od crvene, iako je doživljavamo kao najhladniju i najsmireniju boju. I opet, fizika i osećaj idu suprotnim putevima – viša frekvencija, a niža emocionalna temperatura.
Nebo i more su najveći “ambasadori” plave, iako, zanimljivo, ni jedno ni drugo zapravo nije plavo u pravom smislu – nebo je plavo zato što vazduh rasejava kraće talasne dužine svetlosti više od dužih, a more preslikava nebo i upija ostale boje. Plava je, u neku ruku, boja optičke varke koja nam ipak izgleda potpuno stvarno.
Na platnu, plavu koristim kad želim da stvorim dubinu i prostor za disanje – u pozadinama, u senkama, u prizorima gde je potrebna smirenost da bi ostale boje mogle da se istaknu. Nikad je ne doživljavam kao hladnu u lošem smislu; pre kao boju koja daje slici vazduh.
Ako imate omiljenu sliku sa mnogo plave, verovatno vam je pružila upravo taj osećaj – prostora, mira, i malo tišine usred svega ostalog.