Narandžastu boju ljudi ili vole ili je izbegavaju – retko postoji neutralan stav. Ja spadam u prvu grupu, i mislim da to ima veze sa tim koliko je ta boja iskrena.
Na spektru svetlosti, narandžasta se nalazi odmah pored crvene – talasna dužina joj je otprilike 590 do 625 nanometara, a frekvencija negde između 480 i 510 THz. Fizički gledano, to je gotovo komšijska boja crvenoj, samo malo “brža”. Ali utisak koji ostavlja je potpuno drugačiji – tamo gde je crvena ozbiljna i intenzivna, narandžasta je vesela, topla, gotovo razigrana.
Kad radim jesenje pejzaže ili tihe unutrašnje prizore, narandžasta mi često upada u paletu kad hoću da unesem toplinu bez agresivnosti. Ona zagreje sliku, ali je ne opterećuje. Ima nešto iskreno u njoj – ne pokušava da bude suptilna, i baš zato deluje pouzdano.
Zanimljivo je i da narandžasta u prirodi retko dolazi sama – sunčevi zalasci, lišće u oktobru, plamen sveće – uvek je u prelazu, negde između dana i noći, između leta i zime. Možda zato i na platnu najbolje funkcioniše kao boja prelaza, kao most između hladnih i toplih tonova.
Kad naslikam nešto narandžasto, obično to znači da sam htela da slika “diše” malo lakše – da ne bude teška, nego topla.