Ljubičasta je pomalo misteriozna boja, i to ne samo zato što je retko koristim u čistom obliku, nego zato što doslovno stoji na granici ljudske percepcije.
Na spektru vidljive svetlosti, ljubičasta ima najkraću talasnu dužinu – otprilike 380 do 450 nanometara – i najvišu frekvenciju, negde između 670 i 790 THz. To je “najbrža” svetlost koju ljudsko oko uopšte može da registruje; sve što ide iznad toga (ultraljubičasto zračenje) više nije vidljivo. Ljubičasta je, u neku ruku, poslednja stanica pre nego što svetlost pobegne iz našeg vidokruga.
Možda zato ljubičasta na slici uvek nosi malo tajanstvenosti. Nije boja koju stavljam olako – čuvam je za senke koje nisu sasvim crne, za sumrak, za detalje koji treba da deluju malo nestvarno, malo snoviđenje. Kombinacija plave i crvene, hladnog i toplog, čini je jednom od najsloženijih boja za mešanje – nikad ne izlazi ista dva puta.
U prirodi je ljubičasta retka, pa možda zato deluje posebno kad se pojavi – lavanda, ljubičica, sumrak neposredno pre nego što padne mrak. Redak gost uvek ostavlja jači utisak.
Kada u nekoj od mojih slika primetite tračak ljubičaste, znajte da je tu s razlogom – to je moj način da kažem “pogledaj malo pažljivije, ovde se nešto krije”.