Braon je jedina boja o kojoj sam pisala koja fizički zapravo “ne postoji” kao samostalna frekvencija svetlosti. Ono što doživljavamo kao braon jeste, u suštini, narandžasto-crvena frekvencija svetlosti (otprilike 460 do 500 THz, odnosno 590–620 nanometara), ali viđena pri niskom intenzitetu i u okruženju svetlijih tonova oko nje. Izolovano, na crnoj pozadini, isti taj signal oko bi verovatno pročitalo kao tamnu narandžastu, ne kao braon. Braon postoji samo u kontekstu – potreban joj je kontrast da bi uopšte postala to što jeste.
Kad koristim braon – u zemlji, u drvetu, u senci lica – nikad je ne mešam da bude savršena sama po sebi. Mešam je da bi pristajala uz sve što je okružuje.
I to je, mislim, razlog zašto braon toliko dobro funkcioniše u enterijeru sa umetničkim slikama. Drveni okviri, drveni nameštaj, topli parket – sve to su “braon kontekst” koji sam po sebi retko upada u oči, ali savršeno drži prostor oko slike. Slika obešena iznad braon komode ili pored drvenih polica ne gubi na intenzitetu – naprotiv, braon joj daje uzemljenje, tačku oslonca od koje ostale boje na platnu mogu slobodno da “polete”.