Postoji jedan trenutak pre svake slike koji nikad nisam uspela da opišem nekome ko ne slika – trenutak kada gledam prazno, belo platno i osećam kako mi srce malo ubrza. Ne od straha, nego od te čudne mešavine mogućnosti i praznine.
I baš tu leži nešto lepo u fizici bele boje: bela zapravo nije jedna frekvencija, nego zbir svih vidljivih frekvencija svetlosti odjednom – otprilike od 400 do 790 THz, cela vidljiva svetlost, u savršenoj ravnoteži. Bela je zbir celog spektra, a ne odsustvo boje, kako se često pogrešno misli.
Možda zato prazno platno deluje tako uzbudljivo i tako zastrašujuće u isto vreme. Svaki potez četkicom je izbor – koju frekvenciju da izdvojim iz te tišine koja sve sadrži.
Ista ta logika važi i van platna, u prostoru u kom živimo. Bela na zidovima nije “nedostatak boje” – to je soba koja zadržava sve mogućnosti otvorene. Zato bela tako dobro funkcioniše kao pozadina za umetničke slike u enterijeru: ne takmiči se sa bojama na platnu, nego im daje prostor da zaista “progovore”. Slika sa puno crvene ili plave, okačena na beli zid, deluje kao da diše – frekvencije sa platna imaju gde da se prelome i vrate oku, bez ometanja od strane zida.