Ima nešto detinjasto u žutoj boji, i to mislim kao kompliment. Kad je stavim na platno, uvek imam osećaj da unosim malo sunca u prostoriju, čak i kad slikam nešto potpuno drugo.
Sa naučne strane, žuta svetlost ima talasnu dužinu od otprilike 565 do 590 nanometara i frekvenciju negde između 510 i 530 THz – što je stavlja tačno na sredinu vidljivog spektra. Nije slučajno da je ljudsko oko najosetljivije baš na ovaj deo spektra – žuto-zelenu oblast. Zato nam žuta često deluje “najsvetlija” i najupadljivija, čak i kad nije najintenzivnija boja na slici.
Kao slikarki, žuta mi služi kao svetlosni akcenat. Retko je koristim za velike površine – previše žute ume da “vrišti” i umori oko. Ali kap žute, tačno na pravom mestu – na laticama cveta, u odsjaju sunca kroz prozor, u iskri u oku portreta – zna da oživi celu kompoziciju.
Postoji i nešto simbolično u tome. Žuta je boja koju najlakše povezujemo sa optimizmom, ali i sa upozorenjem – od saobraćajnih znakova do žutih traka. Ta dvostrukost mi se dopada. Nijedna boja nije samo jedna stvar, a žuta to možda dokazuje najbolje od svih.
Kad sledeći put pogledate neku od mojih slika i osetite da vas oko prvo povuče ka jednoj sitnoj, svetloj tački – velika je verovatnoća da je to žuta, tiho obavlja svoj posao.