Kad umočim četkicu u crvenu, uvek se dogodi ista mala drama na platnu. Crvena ne ulazi tiho – ona uđe i zauzme prostor.
Zanimljivo je da nauka o tome ima svoje objašnjenje. Crvena svetlost ima talasnu dužinu otprilike od 625 do 750 nanometara, što je čini bojom sa najdužim talasima i najnižom frekvencijom u vidljivom spektru – oko 400 do 480 THz (teraherca). Drugim rečima, od svih boja koje oko može da vidi, crvena “treperi” najsporije. A opet, deluje kao najbrža, najuzbudljivija boja na platnu.
To je jedna od stvari koje me stalno fasciniraju u slikanju – kako fizika i osećaj mogu da idu u potpuno suprotnim pravcima. Niska frekvencija, a visoka energija emocije. Crvena je boja koju retko koristim stidljivo. Kad je stavim na platno, obično znam tačno zašto je tu – strast, upozorenje, srce, vatra, ili samo želja da nešto na slici konačno “vrisne”.
U mojim radovima crvena retko dominira celom površinom. Češće se pojavljuje kao akcenat – jedan cvet, jedna linija, jedna senka koja privlači oko pre svega ostalog. I to nije slučajno. Ljudsko oko je evolucijski “podešeno” da crvenu primeti prvu, verovatno zato što je u prirodi često značila nešto važno – zrelo voće, opasnost, krv, vatru.
Kad sledeći put budete gledali neku od mojih slika i primetite da vam pogled prvo padne na crveni detalj, znaćete zašto – to nije slučajnost, to je nekoliko stotina hiljada godina evolucije, i malo moje namere.