Ima jedan trenutak koji retko ko vidi osim mene – onaj kada uđem u atelje i primetim koliko su zidovi odjednom prazni. Mesta gde su do juče stajale slike, naslonjene jedna pored druge, sada su samo gole površine, možda sa tragom senke tamo gde je platno dugo stajalo.
Prvi put kada mi se ovo desilo, osetila sam nešto što nisam očekivala – ne samo ponos što su slike prodate, već i čudnu prazninu, gotovo kao da su otišli poznanici sa kojima sam provela mesece. Svaka od tih slika nosila je priču koju samo ja znam – trenutak kada sam se borila sa jednom bojom da pronađe pravu nijansu, dan kada sam skoro odustala od kompozicije pa se predomislila, jutro kada sam prvi put videla osušenu površinu i znala da je gotovo.
Sada, dok gledam prazan zid, sećam se svake od njih. Tu je stajala ona sa zlatnim detaljima, koju sam radila tokom jedne posebno mirne nedelje. Tamo, u uglu, bila je slika koja mi je zadala najviše muke – peti sloj boje pre nego što sam bila zadovoljna rezultatom. Svaka prazna tačka na zidu nosi svoje sećanje, iako je sama slika sada negde daleko, u nečijem domu, verovatno već postala deo njihove svakodnevice.
Postoji čudna ravnoteža u ovom osećaju – tuga zbog praznine, ali i duboka radost zbog toga što su te slike pronašle svoj put do ljudi koji su ih odabrali. Nije mi žao što su otišle; naprotiv, upravo je to razlog zašto ih i pravim. Ali priznajem da postoji trenutak, kratak i tih, kada zastanem pred praznim zidom i pomislim – tu je nekad stajala ona plava, sa teksturom koja je izgledala kao talasi.
Ono što me najviše ispunjava jeste sećanje na trenutke kada su sve te slike još bile tu, zajedno, pre nego što je svaka krenula svojim putem. Bilo je nešto posebno u tom trenutku kada bih ušla u atelje i videla ih sve okupljene – svaku sa svojom pričom, svojom bojom, svojim karakterom, kao mala porodica koja čeka da se razdvoji, svako ka svom novom domu.
I tako, praznina koju sada osećam nije zapravo praznina gubitka – to je prostor koji ostaje otvoren za nove priče, nove slike koje će jednog dana ispuniti te iste zidove. Do tada, nosim sa sobom sećanje na svaku od njih, i mirno čekam trenutak kada ću se vratiti, uzeti četkicu, i ponovo početi da punim taj prostor.