Često me pitaju odakle mi inspiracija za novu kompoziciju – da li unapred znam tačno kako će slika izgledati, ili proces ide drugačije. Istina je da svaka slika kreće od potpuno drugačije tačke, i upravo ta nepredvidivost mi čini ovaj posao uzbudljivim.
Trenutak posmatranja
Ideje mi retko dolaze za stolom, dok razmišljam “šta bih sad naslikala”. Češće se rađaju iz običnih trenutaka – boje zalaska sunca koje primetim kroz prozor, teksture kore drveta u parku, ili kombinacije nijansi na nekoj tkanini koja mi privuče pažnju. Ovi sitni, svakodnevni utisci postaju seme za nešto mnogo veće.
Od utiska do palete
Kada me nešto inspiriše, prvi korak nije potez četkicom, već razmišljanje o boji. Pokušavam da prevedem osećaj koji je taj utisak izazvao u konkretnu paletu – da li je to bio mir, energija, nostalgija? Svaka emocija ima svoju kombinaciju tonova, i tek kada osetim da sam pronašla pravu paletu, prelazim na platno.
Skica koja se retko drži plana
Iako ponekad napravim brzu skicu ili zabeležim raspored boja, gotovo nikad se ne držim tog plana do kraja. Kako slika napreduje, sama počinje da mi “govori” šta joj treba – možda dodatni sloj teksture, možda potpuno drugi akcenat boje od onog koji sam prvobitno zamislila. Naučila sam da poslušam taj proces, umesto da se grčevito držim početne ideje.
Zaključak koji dolazi na kraju, ne na početku
Najlepši deo ovog procesa jeste to što nikad ne znam tačno kako će se slika završiti dok stvarno ne stane poslednji sloj boje. Ideja je samo početna iskra – sve ostalo je razgovor između mene, boje i platna, sve dok se ne pronađe tačka gde osećam da je slika – gotova.